Svedoci smo kulturnog genocida koji sprovode aktuelni nosioci vlasti u kulturi. Fondovi za otkup radova su monopolisani pa su neke žvrljotine u vidu crteža Marine Abramović otkupljene za pet hiljada evra.
Verovatno smo jedina zemlja u svetu u kojoj vodeće institucije kulture godina ne rade, navodno zbog rekonstrukcije. Nakon što se nasrnulo na vojsku i crkvu na red je došla srpska likovna tradicija. Kada se uništi jezik, kultura i istorija jednog naroda, on više ne postoji kao takav, bez sopstvenog identiteta postaje stoka novog svetskog poretka.
Na to je upozorio još sv. Simeon Nemanja, otac sv. Save. Poznavaoci kažu da je u nedavnoj restauraciji Mileševe naružen lik Belog anđela a verovatno nije daleko dan kada ćemo zatvarati naše crkve jer vređaju osećenja nereligioznih.
U međuvremenu, neki od vodećih predstavnika savremene kulturne scene svojski su prionuli da sruše ni manje ni više nego poverenje u Paju Jovanovića. Tako je u subotnjem „Politikinom“ dodatku za kulturu, umetnost i nauku Marija Djorđević, novinarka „Politike“ objavila tekst pod naslovom „Nemušta pompa, markice i bombonjere“. Ceo tekst je intoniran sa nesumnjivom mržnjom prema ovom, po opštem mišljenju najvećem srpskom umetniku. On očigledno mnogima smeta jer mu se ne može prikačiti epitet kičera, pripadnika likovne estrade ili nacional romantičara. U pitanju je jedan od najpoznatijih slikara na nekadašnjoj svetskoj sceni, teško je utvrditi koji sve muzeji u svetu poseduju njegova dela.
U godini u kojoj se proslavlja stopedesetogodišnjica rođenja ovog zvaničnog slikara austrougarskog dvora, sa kojim bi se svaka zemlja ponosila, već u prvoj rečenici pomenutog teksta čitamo da je navodno „Država htela nešto od Paje Jovanovića“. A šta to? Po mišljenju Marije Djorđević da upropasti ovu proslavu! „Potencijal ovako zamišljenog kulturnog događaja ostao je potpuno neiskorišćen“ tvrdi Katarina Mitrović, kustoskinja Istorijskog muzeja Srbije i dodaje da rezultati neformalnog ispitivanja pokazuju „da veliki broj građana uopšte ne zna ko je bio Paja Jovanović“. Na okruglom stolu učesnici razgovora o ovom jubileju Nenad Makuljević, docent Filozofskog fakulteta u Beogradu, Milena Dragićević-Šešić, profesorka Univerziteta umetnosti, Čedomir Vasić, profesor Fakulteta likovnih umetnosti, Stevan Vuković, filozof i kustos Galerije Studentskog kulturnog centra i Danijela Purešević, istoričarka umetnosti i urednik u Kulturnoj redakciji RTS, su se složili da nije u pitanju „prvorazredni kulturni događaj, koji bi podigao svest građana o umetničkom nasleđu“. Ako je to tačno onda je tako samo zbog njihovog nerada, oni su vodeći ljudi naše kulture, u mogućnosti da sprovedu sve što zameraju. Zašto Univerzitet umetnosti, Filozofski fakultet, Fakultet likovnih umetnosti, Istorijski muzej i Kulturna redakcija televizije nisu apsolutno ništa učinili za ovog ključnog umetnika naše istorije? Milena Dragićević-Šešić kaže da su zbog panoa na zgradi Istorijskog muzeja Srbije „građani hrlili u zgradu Istorijskog muzeja na Trgu Nikole Pašića misleći da je izložbe tamo“. Ko je to „hrlio“ ako se tvrdi da „građani uopšte ne znaju ko je bio Paja Jovanović“? Da tekst u „Politici“ bude još sumnjiviji dalje se pedantno navode aktivnosti u ovoj nezavršenoj proslavi, od izložbe „Slike Balkana“ autora Petra Petrovića i „Vršački triptih“ Miodraga Jovanovića, otkrivanja spomen-ploče na kući Paje Jovanovića, otvaranja izložbe „Paja Jovanović i njegovi savremenici“ u Gradskoj galeriji u Užicu, otvaranja muzeja Paje Jovanovića u Beogradu u dosadašnjem legatu, prve objavljene, luksuzne monografije „Paja Jovanović (1859-1957)“, u izdanju Radionice duše, do najavljene monografije Nikole Kusovca o ovom slikaru u izdanju Muzeja grada Beograda (Kusovac je najbolji poznavalac problematike devetnaestog veka i to će verovatno biti njegovo životno delo). Za 23. decembar 2009. planira se otvaranje velike retrospektive dela Paje Jovanovića u Galeriji SANU autora Petra Petrovića i autora teksta u katalogu prof. Dr Miroslava Timotijevića, u januaru treba da izađe kompletan katalog radova starog majstora koji priprema Petar Petrović, kustos Narodnog muzeja, kako se to uobičajeno u ovakvim prilikama radi, Pošta Srbije je emitovala prigodnu marku a RTS i RT Vojvodine će producirati snimanje dokumentarnih filmova o slikaru. U tekstu Marije Djorđević i u ciničnom prikazu u „Večernjim novostima“ nema ni reči o tekstovima u monografiji, kao da ih nisu pisali Nikola Kusovac, Dejan Medaković, Djorđe Kadijević, Sreto Bošnjak, Vanja Kraut, Petar Petrović i Slavica Stamenković. Nije kriv Momčilo Moša Todorović, priređivač i izdavač ove obimne i raskošne knjige i multimedijalne DVD monografije, koji je svoja sredstva uložio i u zlatnik, bareljef i bronzanu bistu slavnog slikara. Kriv je Paja Jovanović.
Stevan Vuković u tom smislu kaže „da kulturni kapital trošimo na banalni način“ i smeta mu što će Srbi saznati da su „imali nešto značajno u prošlosti pa kad se otvori izložba ljudi će zaključiti da su to vrhunske vrednosti“. A šta bi drugo trebalo da zaključe? Možda da je Paja Jovanović najveća sramota srpske umetnosti kako tvrdi konceptualista Raša Todosijević, autor rada „Majka na prodaju“. U ovoj zemlji svako dobije neku nagradu čim nasrne na sopstveno nasleđe pa je tako i Todosijević dobio nagradu Oktobarskog salona. „Način na koji je Paja Jovanović ovde prisutan je ekstreman primer nekoga ko nam se uvukao pod kožu. A ko je taj čovek , mi zapravo ne znamo“ filozofira Vuković koji nam se uvukao negde drugde. U odnosu na velikane zapravo se uopšte ne zna ko su opšte neki od tih ljudi koji su se osilili u medijima. Vuković se predstavlja kao filozof verovatno zato što je neko vreme bio na Filozofskom fakultetu. Da li bilo ko zna i za jedno filozofsko delo „Politikinog“ „filozofa“? Takvima samo ispadi i skandali mogu pomoći da izađu iz anonimnosti. Postoji li i jedan francuski intelektualac koji blati Engra ili italijanski koji ovako piše o Leonardu? List „Politika“ je oduvek bio glasilo vlasti a sada je njegov kulturni dodatak postao nekulturni dodatak. Sramotnim napadima Marije Djorđević i njenih istomišljenika na Paju Jovanovića, Ministarstvo kulture i srpsku likovnu scenu srušen je još jedan mit, mit o „Politici“ kao vodećem listu srpskog naroda.
Tekstovi autora
Dejan Đorić: Monografija o Paji Jovanoviću
U prošloj, godini jubileja sto pedeset leta od rođenja Paje Jovanovića, izišla je jedna od najvećih naših monografija posvećenih slikarstvu. Knjiga „Pavle Paja Jovanović 1859-1957“ rezultat je napora njenog priređivača i izdavača galeriste Momčila Moše Todorovića.
Dejan Đorić: Likovna 2009. godina
Zaključujući plodnu likovnu godinu kakva je bila 2009. mogli bismo da primenimo različite kriterijume vrednovanja a osnovni bi mogao da bude podela na izložbe koje nisu smele ni da se dogode i one kojima dajemo prednost.
Dejan Đorić: Leonid Šejka
Ovaj esej je potvrdan odgovor na pitanje da li je Leonid Šejka najznačajniji srpski umetnik druge polovine dvadesetog veka. Šejka se, na samo njemu svojstven, jedinstven način, umetnički ostvario i postao prepoznatljiv i nezamenljiv na mapi naše kulture, ali i šire. Dajući odgovore na postavljeno pitanje, nismo obuhvatili celinu Šejkinog stvaralaštva, već samo određene domene ove jedinstvene pojave u evropskoj kulturi dvadesetog veka. Njegova autentična umetnost i teorijska misao na najbolji način preporučuju vertikalizam duhovne kulture Beograda ili beogradski pogled na svet. Vitalnost, svojstva i intenzitet tog stvaralaštva odavno su formirali uže i šire krugove slikara, arhitekata, pesnika, teologa, mislilaca, sineasta, likovnih kritičara i istoričara umetnosti nadahnutih Šejkinim delom. U pitanju je tradicija, kako Olja Ivanjicki kaže, „magova beogradske škole mišljenja”. Dragoš Kalajić kaže da je „prvi put javno ispoljena stvaralaštvom Milene Pavlović-Barili i od tada karakteriše duhovnu nezavisnost ili suverenost spram mena i promena moderne umetnosti”.
