Барти ::: центар за визуелне уметности

Закључујући плодну ликовну годину каква је била 2009. могли бисмо да применимо различите критеријуме вредновања а основни би могао да буде подела на изложбе које нису смеле ни да се догоде и оне којима дајемо предност.

Сваки избор је сасвим личан па и суд критичара подлеже суду јавности. У новој теорији о уметности се исмева сваки критички суд као ствар прошлости али али су такви теоретичари веома осетљиви када се њихове идеје подвргну критици.и иронији.

Говори се о крају свих великих прича али се ничим не сме угрозити та прича о крају свих прича. Наши медији су сложно, боље рећи по диктату, њакали о наступу Зорана Тодоровић на Бијеналу у Венецији а сада он излаже у Салону Музеја савремене уметности у Београду. Да ли је уметност стигла до свог краја када изражајна средства постану телесни отпаци а естетика се помери у зону Аушвица и Бухенвалда? Какав је онда смисао изложби на које хрли публика као што су ретроспективе Милене Павловић Барили и „100 година српске уметности“ које је у Галерији САНУ видело више од двеста хиљада људи? Да ли кустоси и историчари уметности мрзе уметност и публику када је уводе у варварство достојно људождерске заједнице? Да ли сада уопште има било каквог смисла сликати и бавити се уметношћу?

Одговоре можда можемо потражити у данас прокаженом штафелајном сликарству, презриво названом „четкарство“. Упркос тога што се Јозеф Бојс надао да уметник никада више неће узети четкицу у руке неко још слика и то чини добро. Дјорђе Кадијевић, наш најбољи ликовни критичар је у име потврде уметности одлучио да не пише негативне критике. У духу те идеје сликар Милован Видак је рекао: „ Не треба јуришати на барикаде већ градити катедрале“. Врли примери по страни од цивилизације демоније економије најбоље сведоче о њеној ругоби.

За једну изложбену сезону најважнији су њен почетак и крај, пролеће и јесен, доба када публика посећује галерије. Почетак и крај сезоне 2009. обележила су два ликовна догађаја, један дебакл и један потпун успех, што је још чудније, уметника изједначених по ликовној вредности, тачније, двојице међу најбољима. Када се крајем осамдесетих појавио Владимир Дуњић добио је култни статус међу зналцима и у публици, био је апостол потпуно нове форме фантастике, икона једне у светском смислу мање познате фигурације. Уочено је додуше колико дугује Балтусу али се поштовала његова мисаона метафизика, самурајска строгост, фантастика као концепт, идеја, настојање да се прекине са бескрајним литанијама множења и ситњења форми, преобиљем, нагомилавањем и барокизацијом која вековима карактерише видове ирационалног. Ценило се Дуњићево тумачење езотерије, рани опус ониричке и готске атмосфере, иконографија витезова, анђела и волошебника занетим објектимаа паранауке. Та су дела поседовала наивност, чедност и тајну надасве предметног карактера, тајну ћивота. А онда је уметник почео да се осавремењује, да се у складу са временом професионализује, формирао се озбиљан савремени сликар а нестао маг.

У његовом формалном успону страдала је уметност. Они који су тврдили да Дуњић и псе и људе слика на исти начин, са пацоликим њушкама, нису више у праву, сада је он само један од бројних савремених фигуративаца, модерни реалиста каквих има широм света. Сведоци смо пустошења његовог чаробног универзума, деконструкције сопственог мита у знаку мржње према прошлости и безизгледне будућности. Некада богат колорит сведен је на сиве нијансе а сива је заправо ментална зона овог аутора. Као и Драган Вук Рачић, сликар сличне судбине, Дуњић не крије да настоји да поништи све трагове који га воде ка Медиали као праизвору не само његових настојања. Не схвата да је медиална естетика магије екстрема била најбољи део његовог опуса, давала је сок и шарм. Многи сликари и интелектуалци њему блиски се питају какав је смисао тог обрачуна са сликом, осиромашења и издаје сликарства у знаку досаде и баналности. Кога још уопште занима да у галеријама гледа неке чиновнике и униформисана лица као да нам бирократија и политика не куљју на сваки телесни отвор. Дуњић није ни први ни последњи који није знао да се зааустави па је од великог мајстора постао један у армији авангардиста.

Његова изложба „Одело Великог брата“ одржана у београдској Галерији УЛУС током маја-јуна би требало да за неког ко тврди да више утроши времена размишљајући о ономе шта ће да наслика него што слика буде концепцијски промашај. Без било каквог реда и смисла и, што је нагоре, без идеје, били су помешани асамблажи у духу боx арта и фигуралне слике, стари, често излагани и нови радови, објекти који припадају неким сасвим другим тематским изложбама какава је „Ускршње јаје“ и сирове слике-објекти у којима нико није видео критичку орвеловску димензију јер је Велики брат постао опште место садашње суманутости. Насупрот тог „Одела“ други део изложбе одржан је у београдској галерији Дар-мар под називом „Голо“. Огољено је само Дуњићево сликарско умеће, на неким радовима је једно раме краће од дугог. На другим радовима се појављују задригли парови и раскошно урамљене масне стомачине.

Како је приметио сликар Слободан Боб Дјурђевић није кич кад сликар наслика измет већ када га прикаже допадљиво и слаткасто. Желећи да по сваку цену буде актуелан овај стваралац годинама кокетира са естетиком ружног немајући храброст да крене у праве експерименте, наивно мислећи да је авангардизам у демолирању лепоте. Циљ авангарде како каже Горан Дјођевић није измена појма или смисла уметности већ укидање уметности као буржоаског и опресивног феномена. Недавно публикована монографија овог уметника пати од исте маније, на корицама се шири најружнија слика из књиге, свака друга би била боља. Можда је овај процес самопобијања започео у дизајну којим се Дуњић годинама успешно бави па му је монографија боље обликована од неких слика. Сада је све већ ионако постало само дизајн, говори се и о дизајну слике а Дуњићево новије дело је добар пример те естетике. Сликарство је постало декорација, одмор за очи уморних јапија. Исувише слаб да се одупре ерозији овог времена, отупљујућој сваакодневици, Дуњић своју звезду лагано и са уживањем гаси у блату агресивнних и примитивних налога савремености.

Водеће београдске галерије све се више затварају за фигурално сликарство, теже је у доба поставангарде добити галерију за излагање него насликати дела за изложбу. У тај празни простор нису ушли ни приватни галеристи , као да уметници нису ускраћени а публика није жељна добре слике. Некада успешни приватни галеристи откривали су нове таленте и приређивали изложбе које су имале значај на сцени. Данас су то купопродајни сервиси робноновчане размене.Само двоје галеристаа у Београду улажу у уметност и дају шансу сликарима. Љиљана Радошевић годинама успешно води галерију Хелена на Бановом брду зналачки правећи од сваког отварања вишесатни догађај за посетиоце. Круна њеног рада су групне изложбе дела са ликовне колоније коју организује у иностранству и коју прати каталог са одликама монографије. Сасвим други концепт има Младен Мараш власник галерије Дар-мар. Његова галерија постала је појам за изложбе организоване на највишем нивоу, од изузетно добро дизајнираних и одшампаних каталога, зналачки урамљених експоната до строгог избора излагача. Излагати код Мараша значи бити неко на ликовној сцени. У последњих неколико година разне приватне галерије су агресивно наступале и исто тако брзо нестајале, не може се набројати колико их је угашено.Дар-мар је остао у игри и подигао све на виши нивоу знаку тако ретког континуитета у том послу.
У најуспешнијој а просторно најмањој нашој галерији у октобру је излагао сликар Милан Милетић. Била је то прилика да се пријатељи и поштоваоци окупе око првог правог нашег магичног реалисте уз Владимира Пајевића, зачетника једног стила овде толико злорабљеног. Милетић је као студент Стојана Ћелића знао да примени поуке великих модерниста, стварајући дела са минимумом нарације и вишком ликовности. Милетићеве слике су налик његовој личности, сталожене, промишљене и одмерене. Његова дела су узор метафизичког рализма другачијег од кича и аматеризма који се овде често назива реализмом. Милетић, увек квалитетан и (само)поуздан, своја уља прожима духовношћу вишег реда.

Поводом педесет година стваралаштва сликара и цртача Ратка Шоћа издата је монографија и у новембру била приређена његова ретроспектива у Галерији Дома војске у Београду. Шоћ је један од оних црногорских барбарогенија који су освојили Беогад и Европу вулканском маштом и осећањем за ликовност. Рођен на Цетињу 1938. године, завршио је Академију ликовних уметности у Новом Саду али се није повео за тривијалним у урбаном. Сликајући а још пре цртајући унутарњу повест човека, његово рвање са смрћу, Шоћове визије сумарно обухватају људску историју као апокалиптичку и есхатолошку. Сасвим другачије од савремене холивудске естетике која је освојила и светску фантастичну уметност, његове слике су исповест једног усамљеника, Робинзона у панонском мору, у пустоши и отуђености овог времена. Зато што како би Пикасо рекао, слика јер носи сунце у стомаку, Шоћ није грозни ликовни судија већ и поета који познаје чари наге жене, лепоту птице и сненог погледа. У њему се боре анђео и демон а резултат те борбе за људско срце су његове слике и цртежи.
Сасвим по страни од овакве изворне, древне ликовности је стваралаштво Марине Накићеновић, професорке на Факултету примењених уметности. Појавила се као неко ко култивише слику, истрајно је обрађује и оплемењује, као Јефимија плаштеницу. Њено је сликарство отмено и дискретно, говори неким тихим, смиреним језиком у спектакуларној буци и бесу којима смо окружени. Она шапуће неку заборављену причу сабрано и молитвено и зато је драгоцена. Присутна неколико деценија на сцени, Марина Накићеновић је од првих изложби препозната као посредник између генерације Недељка Гвозденовића, Марка Челебоновића, Љубице Цуце Сокић и нових романтичара. Њен интимизам спаја београдску и европску културу јер је ликовно упућена на универзалене вредности традиције. Са подједнаким успехом излаже у Француској подржана од водећих критичара и у Модерној галерији Ваљево (од септембра до новембра), култном месту српске и југословенске фантастичне фигурације. Љуба Поповић је као ментор ове институције помогао да се она од самог момента профилише као најважнији центар метафизичке и фигуралне уметности. Успешно вођена од малог тима стручњака ова оаза има шири историјски значај галерије од највећег престижа, у којој су изложбе документоване примерено важности излагача.

Нешто слично је Никола Мирков, култивисани познавалац уметности, есејиста, колекционар слика и књига, успео да направи у Београду од Галерије Радио телевизије Србије. Премда организује излозбе млађих али истакнутих стваралаца, Мирков је заслужан за мање ретроспективе заборављених или оних наших кључних моодерниста који нису скоро излагали. Галерија РТС ради оно што би требало да обављају неки наши музеји па је тако у новембру одржана изложба Чедомира Крстића, професора Ликовне академије. Сликар нас је напустио пре две деценије али му је уметност живља но икада па га откривамо као великог следбенике тзв. Београдске школе међуратног интимизма. Крстић, Раденко Мишевић, Милун Митровић и Слободан Сотиров ссу сасвим различито, свако на свој начин наставили трагом великих модерниста и сами поставши класици. Чедомир Крстић, музеолошки протумачен од Наталије Церовић, искусног кустоса Уметничког павиљона Цвијета Зузорић, сведока и саучесника наше новије уметности, опуса сачуваног захваљујући љубави своје ћерке, представља право откриће као што би то била и изложба Мате Зламалика. Са Крстићем сазнајемо колико је богата историја новије српске уметности и какву вредност могу имати уметници који европским језиком говоре о нашем наслеђу.

Излагачка сезона 2009. се завршла са великим успехом једног млађег сликара. Милану Туцовићу је управо публикована обимна монографија ауторке проф. Миланке Тодић, између маја и јула у Модерној галерији Ваљево у циклусу представљања једне кључне слике имао је изложбу под називом „Меморија пристаништа“ а 10.децембра је отворена и његова самостална изложба у Галерији РТС. За овог сликара и цртача од његових првих наступа влада велико интересовање у Србији, Француској, Шпанији и међу неким европским колекционарима. Још као млад сликар постао је класик, својим метафизичким, тајновитим светом волшебника и градитеља окренут више средњоевропској него балканској култури. Туцовић је сликар магичног света који није истражен у светској фигурацији, другачијег од визија мајстора подземних енергија. Неке од предности нестанка великих сликара и замирања фигурације су да овакви уметници не морају да чекају на посмртне почасти већ бивају цењени и одмах препознати. Једна оригинална и само наша линија ликовног трајања, елитног београдског погледа на свет, води од Паје Јовановића, Милене Павловић Барили, Васе Поморишца, Пеђе Милосављевића, Леонида Шејке, Косте Бунушевца до Милана Туцовића и неких сасвим младих сликара који су у 2009. години успешно самостално излагали а то су Марија Бојовић, Владислав Пантић, Иван Јурковић и доцент Драган Здравковић.