Сведоци смо културног геноцида који спроводе актуелни носиоци власти у култури. Фондови за откуп радова су монополисани па су неке жврљотине у виду цртежа Марине Абрамовић откупљене за пет хиљада евра.
Вероватно смо једина земља у свету у којој водеће институције културе година не раде, наводно због реконструкције. Након што се насрнуло на војску и цркву на ред је дошла српска ликовна традиција. Када се уништи језик, култура и историја једног народа, он више не постоји као такав, без сопственог идентитета постаје стока новог светског поретка.
На то је упозорио још св. Симеон Немања, отац св. Саве. Познаваоци кажу да је у недавној рестаурацији Милешеве наружен лик Белог анђела а вероватно није далеко дан када ћемо затварати наше цркве јер вређају осећења нерелигиозних.
У међувремену, неки од водећих представника савремене културне сцене својски су прионули да сруше ни мање ни више него поверење у Пају Јовановића. Тако је у суботњем „Политикином“ додатку за културу, уметност и науку Марија Дјорђевић, новинарка „Политике“ објавила текст под насловом „Немушта помпа, маркице и бомбоњере“. Цео текст је интониран са несумњивом мржњом према овом, по општем мишљењу највећем српском уметнику. Он очигледно многима смета јер му се не може прикачити епитет кичера, припадника ликовне естраде или национал романтичара. У питању је један од најпознатијих сликара на некадашњој светској сцени, тешко је утврдити који све музеји у свету поседују његова дела.
У години у којој се прославља стопедесетогодишњица рођења овог званичног сликара аустроугарског двора, са којим би се свака земља поносила, већ у првој реченици поменутог текста читамо да је наводно „Држава хтела нешто од Паје Јовановића“. А шта то? По мишљењу Марије Дјорђевић да упропасти ову прославу! „Потенцијал овако замишљеног културног догађаја остао је потпуно неискоришћен“ тврди Катарина Митровић, кустоскиња Историјског музеја Србије и додаје да резултати неформалног испитивања показују „да велики број грађана уопште не зна ко је био Паја Јовановић“. На округлом столу учесници разговора о овом јубилеју Ненад Макуљевић, доцент Филозофског факултета у Београду, Милена Драгићевић-Шешић, професорка Универзитета уметности, Чедомир Васић, професор Факултета ликовних уметности, Стеван Вуковић, филозоф и кустос Галерије Студентског културног центра и Данијела Пурешевић, историчарка уметности и уредник у Културној редакцији РТС, су се сложили да није у питању „прворазредни културни догађај, који би подигао свест грађана о уметничком наслеђу“. Ако је то тачно онда је тако само због њиховог нерада, они су водећи људи наше културе, у могућности да спроведу све што замерају. Зашто Универзитет уметности, Филозофски факултет, Факултет ликовних уметности, Историјски музеј и Културна редакција телевизије нису апсолутно ништа учинили за овог кључног уметника наше историје? Милена Драгићевић-Шешић каже да су због паноа на згради Историјског музеја Србије „грађани хрлили у зграду Историјског музеја на Тргу Николе Пашића мислећи да је изложбе тамо“. Ко је то „хрлио“ ако се тврди да „грађани уопште не знају ко је био Паја Јовановић“? Да текст у „Политици“ буде још сумњивији даље се педантно наводе активности у овој незавршеној прослави, од изложбе „Слике Балкана“ аутора Петра Петровића и „Вршачки триптих“ Миодрага Јовановића, откривања спомен-плоче на кући Паје Јовановића, отварања изложбе „Паја Јовановић и његови савременици“ у Градској галерији у Ужицу, отварања музеја Паје Јовановића у Београду у досадашњем легату, прве објављене, луксузне монографије „Паја Јовановић (1859-1957)“, у издању Радионице душе, до најављене монографије Николе Кусовца о овом сликару у издању Музеја града Београда (Кусовац је најбољи познавалац проблематике деветнаестог века и то ће вероватно бити његово животно дело). За 23. децембар 2009. планира се отварање велике ретроспективе дела Паје Јовановића у Галерији САНУ аутора Петра Петровића и аутора текста у каталогу проф. Др Мирослава Тимотијевића, у јануару треба да изађе комплетан каталог радова старог мајстора који припрема Петар Петровић, кустос Народног музеја, како се то уобичајено у оваквим приликама ради, Пошта Србије је емитовала пригодну марку а РТС и РТ Војводине ће продуцирати снимање документарних филмова о сликару. У тексту Марије Дјорђевић и у циничном приказу у „Вечерњим новостима“ нема ни речи о текстовима у монографији, као да их нису писали Никола Кусовац, Дејан Медаковић, Дјорђе Кадијевић, Срето Бошњак, Вања Краут, Петар Петровић и Славица Стаменковић. Није крив Момчило Моша Тодоровић, приређивач и издавач ове обимне и раскошне књиге и мултимедијалне ДВД монографије, који је своја средства уложио и у златник, барељеф и бронзану бисту славног сликара. Крив је Паја Јовановић.
Стеван Вуковић у том смислу каже „да културни капитал трошимо на банални начин“ и смета му што ће Срби сазнати да су „имали нешто значајно у прошлости па кад се отвори изложба људи ће закључити да су то врхунске вредности“. А шта би друго требало да закључе? Можда да је Паја Јовановић највећа срамота српске уметности како тврди концептуалиста Раша Тодосијевић, аутор рада „Мајка на продају“. У овој земљи свако добије неку награду чим насрне на сопствено наслеђе па је тако и Тодосијевић добио награду Октобарског салона. „Начин на који је Паја Јовановић овде присутан је екстреман пример некога ко нам се увукао под кожу. А ко је тај човек , ми заправо не знамо“ филозофира Вуковић који нам се увукао негде другде. У односу на великане заправо се уопште не зна ко су опште неки од тих људи који су се осилили у медијима. Вуковић се представља као филозоф вероватно зато што је неко време био на Филозофском факултету. Да ли било ко зна и за једно филозофско дело „Политикиног“ „филозофа“? Таквима само испади и скандали могу помоћи да изађу из анонимности. Постоји ли и један француски интелектуалац који блати Енгра или италијански који овако пише о Леонарду? Лист „Политика“ је одувек био гласило власти а сада је његов културни додатак постао некултурни додатак. Срамотним нападима Марије Дјорђевић и њених истомишљеника на Пају Јовановића, Министарство културе и српску ликовну сцену срушен је још један мит, мит о „Политици“ као водећем листу српског народа.
Текстови аутора
Дејан Ђорић: Монографија о Паји Јовановићу
У прошлој, години јубилеја сто педесет лета од рођења Паје Јовановића, изишла је једна од највећих наших монографија посвећених сликарству. Књига „Павле Паја Јовановић 1859-1957“ резултат је напора њеног приређивача и издавача галеристе Момчила Моше Тодоровића.
Дејан Ђорић: Ликовна 2009. година
Закључујући плодну ликовну годину каква је била 2009. могли бисмо да применимо различите критеријуме вредновања а основни би могао да буде подела на изложбе које нису смеле ни да се догоде и оне којима дајемо предност.
Дејан Ђорић: Леонид Шејка
Овај есеј је потврдан одговор на питање да ли је Леонид Шејка најзначајнији српски уметник друге половине двадесетог века. Шејка се, на само њему својствен, јединствен начин, уметнички остварио и постао препознатљив и незаменљив на мапи наше културе, али и шире. Дајући одговоре на постављено питање, нисмо обухватили целину Шејкиног стваралаштва, већ само одређене домене ове јединствене појаве у европској култури двадесетог века. Његова аутентична уметност и теоријска мисао на најбољи начин препоручују вертикализам духовне културе Београда или београдски поглед на свет. Виталност, својства и интензитет тог стваралаштва одавно су формирали уже и шире кругове сликара, архитеката, песника, теолога, мислилаца, синеаста, ликовних критичара и историчара уметности надахнутих Шејкиним делом. У питању је традиција, како Оља Ивањицки каже, „магова београдске школе мишљења”. Драгош Калајић каже да је „први пут јавно испољена стваралаштвом Милене Павловић-Барили и од тада карактерише духовну независност или сувереност спрам мена и промена модерне уметности”.
