Пространо двориште са хладом испод великог платненог сунцобрана, са столицама и лигештулима делује као награда након вожње дуж Палићког језера, мало познатим изрованим путем сабијеним између кућа и трске која опасује обалу.
И сликар Михаило Ђоковић Тикало, и његова породица, и бројни пријатељи, долазак овамо доживљавају као место где могу наћи одмор за своју душу, и где амбијент ствара лепоту за сва чула и чини да емоције разнежено преплављују посетиоце. Прве зиме када смо дошли овамо једно јутро погледам кроз прозор и угледам клизаче на језеру, ту недалеко од куће. Или, чујем оштар звук и видимо како се ниско над кућом лабудови спуштају до језера. Овде је понекад као да смо у Бројгеловој слици». Након оваквог објашњења домаћина Михаила Ђоковића Тикала сувишно је питање зашто се сликар који за себе каже да никада није марио за некретнине, одлучио да овде на забаченој палићкој обали проводи већи део године.
За све је «крива» уметност, или можда, историчар уметности Момчило Павловић који је организујући неке значајне изложбе окупио људи који су онда, опет, позвали своје пријатеље. Тако је и Тикало у Суботицу дошао први пут пре две године због изложбе, чији је комесар управо био Павловић, нашег сликара из Париза Љубе Поповића, преспавао је на Палићу и одлучио да купи кућу. Сада овамо код њега лети навраћа Љуба Поповић, обично по повратку из Грчке и понесен гостољубивошћу Ђоковићевих уместо како планира дан-два остаје знатно дуже.
-Буду то дивни разговори дуго у ноћ, увек о сликарству. Причамо о занату, о проблемима простора, боје, објашњава Тикало и каже како једва чека поновни Поповићев долазак. Има потребу неколико мисли да размени са њим. Сликарева супруга Мирјана потврђује како воле када им је пуна кућа гостију, уосталом, ако поподне дуго нема Павловића и песникиње Марије Шимоковић, већ их зову да их питају што не долазе. Ако се догоди да у кући има више гостију «са стране» него кревета, ту су душеци на надувавање.
Има ли се времена, у таквој атмосфери дружења, разговора за баштенским столом, пливања у Палићу који као да запљускује праг куће, и за сликарство? Тикало показује надстрешницу у дну баште где је уз један потпорни стуб наслонио штафелај. Не може, каже, да слика на отвореном, читавог живота у стану довољна му је била једна столица и крај стола за боје. У њему је, уосталом, још увек жива слика из младићких дана када је носио «атеље у џепу» како је назвао Васко Попа његову колекцију дрвених плочица великих тек толико да стану у горњи џеп кошуње. –Седим некако чудно, укриво, али баш ми ту одговара. Љуба каже он би сликао уз онај зид, показује Тикало, -али ја сам се дуго гнездио и тражио место где ће да ми прија.
На штафелају препознатљив рукопис сликара Михаила Ђоковића Тикала: пејзаж са излазом, или избављењем, у једном крају слике, а у дну дела неки људи стоје у реду, стрпљиви баш као и њихов творац док покушава да реши односе светлости и таме, боја и површина. Уосталом, управо овде, на Палићу док је био замишљен над својом сликом, или загледан у сребрнасту површину језера, стигло му је ненадано признање. Његова слика «Ирационални остаци» представља нашу замљу у Палати нација у Женеви на изложби организованој од 26. јуна до краја октобра а у поводу 60 година од оснивања Уједињених нација.
Тако његове слике, без напора творца, путују светом. Својевремено, Тикало је такву могућност одбио. Његова изложба седамдесетих година у холандском граду Бевервајку имала је одличан пријем. Атмосфера његових дела, инспирисана, како су то и наши критичари дефинисали, ренесансом народа северне Европе, отворила му је врата њихових галерија али и увид у сурову реалност тамошње уметности – уговор који му је понуђен обавезивао га је на стварање 20 слика месечно! 
Можда је у њему у том тренутку прорадио «вицлипуцли» зов најмоћнијег бога старих Ацтека како га је својевремено крстио ЛЕонид Шејка са којим се дружио, бог који је увек спреман на шалу. Одбио је и вратио се у Београд где је, како осећа, за нашу тадашњу критику био анахрон, скрајнут сликар. Није га то много погађало. Уосталом никада није припадао ни једној групи, мада се, иако млађи, његово сликарство везује за МЕдиалу. Он, међутим, каже да је за овај мање сликарски покрет а више манифест једног посебног стања духа, везивало приајтељство и слични сликарски светоназор са Леонидом Шејком. Критичари данас Тикала проглашавају духовником сликарства, човека који у своја дела уноси дубоко филозофско промишљање у опозицији према саврменомс вету али и према прошлим временима. Ведар и непосредан, сликар је, ипак суздржан у односу на ове оцене.
-Рано сам схватио да не треба да се обазирем на такве приче. Када човек истражује нешто тако сложено и слојевито као што је сликарство изгуби жељу за првостепеном нарцисоидношћу и потребом да се некоме допадне. Када сам схватио шта ме занима, више нисам имао дилема. Пре бих рекао да су се сумње јављале када би ме неко превише хвалио, каже Тикало.
Преузето са сајта http://www.subotica.info/
