1960 Василије Доловачки рођен је 22. априла у Баваништу, општина Ковин.
1984. Дипломирао на факултету Ликовних Уметности у Београду у Класи Проф. Зорана Петровића.
1989. Дипломира на постдипломским студијама на академији у Београду у класи Проф. Мирјане Михач.
1992. Постаје члан УЛУС-а.
Самосталне изложбе:
1981. Панчево, Ковин
1984. Панчево
1989. Београд, Смедерево, Алексинац
1991. Београд
1992. Ковин, Смедерево
1193. Панчево, Ковин, Земун
1195. Панчево
1197. Београд
2000. Аранђеловац
2005. Париз, Ваљево. Београд
2007. Уб
2008. Смедеревсака Паланка, Београд
2009. Суботица
____ Учесник је многих групних, аукцијских и хуманитарних изложби.
Награде:
1982. Награда Љубице Сокић за слике малог формата
1982. И награда Јужнобанатског Ликовног Салона
1983. Награда Петра Лубарде за цртеж на тему животиње
1983. Награда за најбољег студента Академије Ликовних уметности
1984. Награда Петра Лубарде за цртеж на тему животиње
1984. И Награда Николе Граовца за сликарсво
1988. Велика награда Петра Лубарде за сликарство
____ Више пута наградиван на ликовним салонима у Ковину и Панчеву
Извод из текста Драгана Јовановића Данилова
На Васиним платнима тихим, складним и свечаним, има нечег од топлости и тихог озарења закаснелог српског романтизма,
при чему сентимент који овај уметник сугерише, подразумева враћање поетици малих ствари, те једном свету чедном, присном и ушушканом.
Васина уметност јесте романтичарска, али она никако не потпада под одредницу романтички идеализован стил. И доиста,
Васа Доловачки је аутентичан поета минор, сликар интимист, песник малих ствари. Код њега нема простора за асептичност и негацију.
Његов свет јесте свет интимног круга и унутарњег ока. Ничег агресивног и гласног, никаквих великих геста нећемо пронаћи на његовим платнима,
на којима се један реални животни простор и светлосни амбијент продужавају у слику. Лепота његових слика, складних и свечаних,
јесте у дискретној расвети, у њиховој ненаметљивости и танкоћутности. Доловачки је изразити колорист, уметник танане,
лирске моделације предмета међу којима постоји једна пулсирајућа повезаност. Доловачког занимају предмети који имају своју малу историју,
свој тихи, закопрењени живот. Њега интригира инитимна космичност предмета који из себе исијавају неки светли, лелујави флуид.
Мистичност Васине слике на којој је све подређено осветљењу и колористичкој осећајности,
лежи у тајанственој дијалектици односа његове танане душевности и префињене, медоносне сликарске материје. Та материја исијава,
трепери и живи својим животом. Предмети исијавају меканом светлошћу најинтимније душевности. Импонује тананост са којом овај уметник
распоређује валерске односе. Он је прави мајстор у приказивању титраве атмосфере ваздуха засићеног сунчевом светлошћу
или воде над којом лебди влажан уздух.
Топла и сочна палета, мека, етерична осветљења, тонска сливеност, дрхтаве сенке, пигмент који пулсира – ето основних постулата
Васиног сликарства. Из слике у слику он континуира, култивише и органски развија најлепше врлине свог колоризма по коме је препознатљив
и недостижан у корпусу савременог српског фигуративног сликарства. У колористичком поступку доминирају топли тонови: топли окери, умбре,
црвени геранси, старо злато, ружичасти инкарнат, маслинасти тонови, злаћани опал. Светлост овде проистиче из саме племенитости сочне,
продуховљене материје. Пажљива и нежна фактура, изнутра засићује облике прекрасне у својој топлини и нежности.
Само они најинтелигентнији и најпоштенији уметници одабирају мотив по мери своје осетљивости, даровитости и напосе, по мери себе,
свог амбијента и осећања простора и времена. Васин сликарски свет настао је из поштења према унутрашњој
нужности која је његове слике и породила. У том смислу парадигматичан је и драгоцен за проучавање овог уметника
"Аутопортрет" на коме млади уметник у левој руци држи мало, затегнуто платно на блинд раму окренуто према посматрачу одастраг.
Не говори ли то да Доловачки своје сликарство разуме као "сећање изнутра, сећање самим собом"?
