Овај есеј је потврдан одговор на питање да ли је Леонид Шејка најзначајнији српски уметник друге половине двадесетог века. Шејка се, на само њему својствен, јединствен начин, уметнички остварио и постао препознатљив и незаменљив на мапи наше културе, али и шире. Дајући одговоре на постављено питање, нисмо обухватили целину Шејкиног стваралаштва, већ само одређене домене ове јединствене појаве у европској култури двадесетог века. Његова аутентична уметност и теоријска мисао на најбољи начин препоручују вертикализам духовне културе Београда или београдски поглед на свет. Виталност, својства и интензитет тог стваралаштва одавно су формирали уже и шире кругове сликара, архитеката, песника, теолога, мислилаца, синеаста, ликовних критичара и историчара уметности надахнутих Шејкиним делом. У питању је традиција, како Оља Ивањицки каже, „магова београдске школе мишљења”. Драгош Калајић каже да је „први пут јавно испољена стваралаштвом Милене Павловић-Барили и од тада карактерише духовну независност или сувереност спрам мена и промена модерне уметности”.