Барти ::: центар за визуелне уметности

Овај есеј је потврдан одговор на питање да ли је Леонид Шејка најзначајнији српски уметник друге половине двадесетог века. Шејка се, на само њему својствен, јединствен начин, уметнички остварио и постао препознатљив и незаменљив на мапи наше културе, али и шире. Дајући одговоре на постављено питање, нисмо обухватили целину Шејкиног стваралаштва, већ само одређене домене ове јединствене појаве у европској култури двадесетог века. Његова аутентична уметност и теоријска мисао на најбољи начин препоручују вертикализам духовне културе Београда или београдски поглед на свет. Виталност, својства и интензитет тог стваралаштва одавно су формирали уже и шире кругове сликара, архитеката, песника, теолога, мислилаца, синеаста, ликовних критичара и историчара уметности надахнутих Шејкиним делом. У питању је традиција, како Оља Ивањицки каже, „магова београдске школе мишљења”. Драгош Калајић каже да је „први пут јавно испољена стваралаштвом Милене Павловић-Барили и од тада карактерише духовну независност или сувереност спрам мена и промена модерне уметности”.

Афирмација Шејкине самобитности подразумева и неке естетске вредносне судове. Самим тим што је био ренесансни тип човека, уомо интеграле, сликар визионар, филозоф, естетичар, фотограф, архитекта, песник, надасве езотерик, Шејка је  јединствена појава не само на домаћој сцени већ и у „интернационали” модерне уметности. Она је сложенија самим тим што својим истраживањима и експериментима претходи неким постигнућима неоавангарде. Због тога би се уметничка и животна биографија овог космополите могла приказати и у сасвим другачијем светлу и да не изгуби на тачности. Зато о Шејки  говоримо као о уметнику а не као сликару, јер је био више од сликара. Многи су истакли да је волшебник и харизмата, пророк и верник, демонолог и архисликар, онај који размишља о мисији уметника и уметности.

Пишући о једној од Шејкиних постхумних изложби, Љиљана Ћинкул је приметила да се „у неједнаким временским амплитудама појачава пажња и интересовање за феномен Леонида Шејке”, те да „сваки поновни сусрет са Шејкиним стваралаштвом за савременике постаје обавезујући”. Говорећи о потреби „нових читања његовог дела”2, она је поставила питање да ли се његов опус уопште може сагледати у целини. Разуђеност и сложеност тог дела, његова филозофско-естетска утемељеност, надилазе уобичајену „традиционалну лексику и изражено историјско осећање” (Љ. Ћинкул) које му се обично приписују. Готово да је немогуће урадити синтетизовану критику свих особености Шејкиног живота и стварања, па то и није наша намера. Кажемо „стварања” јер је Шејкино дело као никад до краја сазидана кула која се огледа у дубоким водама историје (метафору дугујемо Живојину Туринском). Утицао је на генерацију сликара и графичара тако разнородну да су на једном полу Драгош Калајић, Михајло Ђоковић Тикало и Бранко Миљуш, а на другом Радомир Рељић, Радован Хиршл и Титко Чаће, али и на стваралаштво млађих уметника као што су  неоавангардни и ништа мање мистични наследник Стеван Новаковић и његов посвећеник Зоран Велимановић. Слике и објекти водећих фигуралиста Милана Туцовића, Васе Доловачког и Владимира Дуњића често су инспирисани Шејком. Никада се у историји српске уметности није догодило да личност и дело једног рано преминулог ствараоца покреће толике генерације, да уметнички траје и у новом веку, уз  поштовање и без оспоравања.

Генијалност Леонида Шејке се спознаје заједно са свешћу о коначној кризи (пост)модерне културе и цивилизације Запада, „у знаку владавине сила нихилизма” (Драгош Калајић). Шејка је систематски и утемељено одговарао на изазове свог времена, доба интеррегнума које у филозофији историје означава безвлашће, лошу власт, хаотичност или власт жена. Схвативши да модерни свет пропада, Шејка је покренуо велики противпокрет успостављања вредносне алтернативе и постао пророк неформалне катедре, симбол уметничке слободе и стожер нових идеја. Суочен са силама деструкције различитог порекла, он је дисциплиновао сва своја прегнућа и, као човек обдарен вољом и љубављу за Бога и свет, пружио нова упоришта обнове европске културе. Зато су његове изложбе у иностранству од 1967. године  поздравили критичари Минхена, Берна, Цириха и Базела. Мерет Опенхајм је у Цириху, одушевљена његовим цртежима складишта и агломерација модерне уметности, затражила да га одмах упозна. Шејкино свеукупно прегнуће се најбоље може разумети у контексту сликарске групе Медиала, чији је био предводник, а треба је вредновати као покрет јер је окупила најшири круг уметника, мислилаца и поклоника. Концепцију и идеје Медиале изнео је Драгош Калајић у уводу књиге Београдски поглед на свет. Он пише: „Идеални производи (Медиале – прим. Д. Ђ.) поседују својства 'затворености' философских система и 'отворености' поетских доживљаја. У тој спрези, философски елемент онемогућава губитак аутономије и суверенитета субјекта доживљаја света, под теретом материјала ствари и појава. Истовремено, поетски елемент онемогућава субјекту спознаје да се изгуби у апстракцијама и илузијама сопствених промишљања, која – у крајњој перспективи аутархичног философирања – остају сама са собом као јединим предметом, у празнини своје отуђености од света ствари и појава. Сила те спреге изискује одређене жртве од философије и од поезије те намеће индуктивни пут спознаје и пројекције алтернативе, дакле једини пут где се могу срести философија и поезија, уједињујући концептуално поимање и поетско доживљавање света. Дисциплина о којој је овде реч изискује и велику интелектуалну смелост те ванредно развијену душевну осећајност. Зато су аутори (Медиале – прим. Д. Ђ.), скоро по правилу, апартне и самобитне личности, способне да усамљено опстају на критичким или чак изгубљеним местима, једнако удаљене од званичних катедра философије и популарних трибина поезије.” Калајићеву антиномију филозофија или поезија, концептуално или поетско, код Шејке треба  поимати и метафорички и дословно. Неке друге Калајићеве мисли сежу још дубље у суштину Шејкиног и медиалног творења. Та апостолска група, чији се број чланова, на челу са Шејком, образовао око броја дванаест, била је касних педесетих и шездесетих година прошлог века једина алтернатива владајућој номенклатури. Након социјалистичког реализма, важио је диктат умереног или високог модернизма академика и професора са црвеним партијским књижицама. Медиала је била нешто друго: вид одступања, мешавина демократије, традиције  и конзервативизма вишег реда, прави ликовни ундергроунд. Начин живота, облачење и понашање медиалиста из тих њихових херојских година би и данас били радикални. Удаљена од центара моћи, Медиала се тешко пробијала, а свака њена изложба била је у неку руку скандал. Калајићево помињање „жртве” такође погађа суштину медиалног. Двојица претеча Медиале, сликари Игор Васиљев и Милан Поповић, трагично су настрадали, први у раној младости, прогањан као противник маршала Тита, а други је умро на дан своје прве самосталне изложбе. Од свих медиалиста Шејка се највише злопатио, најчешће потпуно без средстава за живот. У првом покушају демократизације власти био је у притвору месец дана, а живео је само тридесет осам година. Шејку су многи сматрали жртвом, али би се он боље могао одредити ако кажемо да је био јунак, културни херој, харизматски стваралац који буди интуицију и надахнуће, визионар чије идеје са протоком времена не губе на вредности. Шејка није венчао само поезију и филозофију, мистику и сликарство, метафору и предмет. Био је велики протагониста уметности модерног доба који се не уклапа у опште покрете јер припада демијурзима обнове традиције од Ренеа Генона, Јулиуса Еволе, Каспара Давида Фридриха, Арнолда Беклина, преко Ђорђа де Кирика, Салвадора Далија, Ренеа Магрита, Ешера, до Ернста Фукса и Рудолфа Хаузнера. Његова уметност и теоријско завештање су ванвремени, окренути вечности и драгоцени за европску баштину.

Леонид Шејка, ЈП „Службени гласник”, Београд 2007. Сербиан анд Енглисх теxт.

Видети прилоге „Београдски поглед на свет” Драгоша Калајића, „Из таме” Бранка Кукића, „Кроз интеррегнум” Дејана Ђорића и „Ка светлости” Драгана Јовановића Данилова у публикацији Београдски поглед на свет, УЛУС, Београд 1991, која је пратила истоимену изложбу.

Љиљана Ћинкул: „Леонид Шејка. Сликање као молитва. Културни центар Београда”, Чувари уметничке тајне, Цлио, Београд 2002, 133–134. Напомена: примарни су подаци о чланцима из књига. Цитирани текстови из часописа нису објављени у књигама.