У прошлој, години јубилеја сто педесет лета од рођења Паје Јовановића, изишла је једна од највећих наших монографија посвећених сликарству. Књига „Павле Паја Јовановић 1859-1957“ резултат је напора њеног приређивача и издавача галеристе Момчила Моше Тодоровића.
Издање је ликовно обликовао сликар Јавор Рашајски примерено духу старог мајстора, што значи раскошно али зналачки, без уобичајеног минимализма. Ћирилично издање на три стотине тридесет шест страна великог формата, са сваком страницом у боји, репродукцијама великог формата и на две стране, са свим текстовима преведеним на енглески језик а кључни прилог Николе Кусовца и на немачки, монографија је достојна датума који обележава.
Пре ње је публикован скроман каталог изложбе у Вршцу а после њеног појављивања обимнији каталог изложбе у Галерији САНУ. Тодоровићево издање нечим другим а не само обимом наткриљује друге публикације о овом сликару. Обликовано је са лепотом и мером у старинском, достојанственом и аристократском духу деветнаестог века кога је Алфред Расел Валас, чувени британски природњак из тог времена, назвао чудесним или веком над вековима. Нижу се странице есеја зналаца, импресивне слике, многе из приватних колекција и музејских депоа, неприступачне или непознате јавности, као и фотографије и документи из уметниковог миљеа. Књига је као неки дирижабл са којим путујемо од сликаревог рођења до смрти, упознајемо цареве, научнике, ратаре, зверски храбре балканске ратнике, најлепше европске жене, идиличне војвођанске и неке сурове пејзаже, битке, Оријент, бербе грожђа, као са времепловом присуствујемо проглашењу Таковског устанка и сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године. Видимо председника Тита, маестрално нацртаног и симболички насликаног како руком удара у карту Европе („Трст је наш!“). Десну ногу која му је због дијабета ампутирана, Паја пророчки није ни насликао. И то је уметник урадио са осамдесет осам година када други не могу ни да се крећу а камоли да сликају. Најлепши су портрети његове много млађе супруге Муни, Аустријанке коју је волео да слика и нагу, у природној величини. Једну анегдоту која није ушла у записе о сликару испричао је претходни чувар Музеја Паје Јовановића. Када су након Пајине смрти питали Муни да ли га је као много млађа и изузетно лепа жена варала у његовој старости, одговорила је: „Не, варао је он мене“.
Посебну вредност чине текстови у књизи, почев од предговора Станислава Живковића, преко студије Николе Кусовца, најбољег познаваоца стваралаштва великог мајстора и проблематике деветнаестог века, до изванредних прилога Срете Бошњака и Дјорђа Кадијевића, који је проблематизовао и критички сагледао могућности савременог вредновања његовог опуса. Није заборављен ни Дејан Медаковић, најдрагоценији истраживач из претходне епохе као ни Петар Петровић, Кусовчев наследник у проучавању предмодерне српске уметности. Вања Краут, дугогодишњи стручњак Народног музеја за цртеж и графику и Славица Стаменковић, приложиле су студије о Јовановићевом цртежу. Након студијских каталога о Дјорђу Крстићу и Стеви Тодоровићу, у рангу монографија, који су пратили њихове ретроспективе, Никола Кусовац је остварио можда животно дело проучавајући Пају Јовановића.
У 2009. години у издавачком смислу ни са чим капиталним осим са овом књигом нисмо обележили јубилеј. Значај Тодоровићеве публикације тим је већи што је пре ње постојао само један скроман каталог Музеја града Београда објављен далеке 1970. године. Галерија и издавачка кућа „Радионица душе“ публиковала је и монографије „Академици двадесет првог века. Сликари и вајари САНУ и ЦАНУ“, Петра Лубарде, Стојан Аралице, Љубодрага Јанковића Јалета, „Триптих. Изазов традиције“, као и већи број мултимедијалних издања у ЦД и ДВД формату. Исти издавач је овом приликом урадио и пригодни барељеф, календар и значку а у припреми је и мултимедијално издање о сликару. Да ли је овакав капиталан допринос српској култури смео да падне на терет само једног човека који је Паји Јовановићу подигао трајан књижни споменик без било чије финансијске помоћи?
Текстови аутора
Дејан Ђорић: Одговор на напад на Пају Јовановића у "Политици"
Сведоци смо културног геноцида који спроводе актуелни носиоци власти у култури. Фондови за откуп радова су монополисани па су неке жврљотине у виду цртежа Марине Абрамовић откупљене за пет хиљада евра.
Дејан Ђорић: Ликовна 2009. година
Закључујући плодну ликовну годину каква је била 2009. могли бисмо да применимо различите критеријуме вредновања а основни би могао да буде подела на изложбе које нису смеле ни да се догоде и оне којима дајемо предност.
Дејан Ђорић: Леонид Шејка
Овај есеј је потврдан одговор на питање да ли је Леонид Шејка најзначајнији српски уметник друге половине двадесетог века. Шејка се, на само њему својствен, јединствен начин, уметнички остварио и постао препознатљив и незаменљив на мапи наше културе, али и шире. Дајући одговоре на постављено питање, нисмо обухватили целину Шејкиног стваралаштва, већ само одређене домене ове јединствене појаве у европској култури двадесетог века. Његова аутентична уметност и теоријска мисао на најбољи начин препоручују вертикализам духовне културе Београда или београдски поглед на свет. Виталност, својства и интензитет тог стваралаштва одавно су формирали уже и шире кругове сликара, архитеката, песника, теолога, мислилаца, синеаста, ликовних критичара и историчара уметности надахнутих Шејкиним делом. У питању је традиција, како Оља Ивањицки каже, „магова београдске школе мишљења”. Драгош Калајић каже да је „први пут јавно испољена стваралаштвом Милене Павловић-Барили и од тада карактерише духовну независност или сувереност спрам мена и промена модерне уметности”.
