Barti ::: centar za vizuelne umetnosti

Zaključujući plodnu likovnu godinu kakva je bila 2009. mogli bismo da primenimo različite kriterijume vrednovanja a osnovni bi mogao da bude podela na izložbe koje nisu smele ni da se dogode i one kojima dajemo prednost.

Svaki izbor je sasvim ličan pa i sud kritičara podleže sudu javnosti. U novoj teoriji o umetnosti se ismeva svaki kritički sud kao stvar prošlosti ali ali su takvi teoretičari veoma osetljivi kada se njihove ideje podvrgnu kritici.i ironiji.

Govori se o kraju svih velikih priča ali se ničim ne sme ugroziti ta priča o kraju svih priča. Naši mediji su složno, bolje reći po diktatu, njakali o nastupu Zorana Todorović na Bijenalu u Veneciji a sada on izlaže u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Da li je umetnost stigla do svog kraja kada izražajna sredstva postanu telesni otpaci a estetika se pomeri u zonu Aušvica i Buhenvalda? Kakav je onda smisao izložbi na koje hrli publika kao što su retrospektive Milene Pavlović Barili i „100 godina srpske umetnosti“ koje je u Galeriji SANU videlo više od dvesta hiljada ljudi? Da li kustosi i istoričari umetnosti mrze umetnost i publiku kada je uvode u varvarstvo dostojno ljudožderske zajednice? Da li sada uopšte ima bilo kakvog smisla slikati i baviti se umetnošću?

Odgovore možda možemo potražiti u danas prokaženom štafelajnom slikarstvu, prezrivo nazvanom „četkarstvo“. Uprkos toga što se Jozef Bojs nadao da umetnik nikada više neće uzeti četkicu u ruke neko još slika i to čini dobro. Djorđe Kadijević, naš najbolji likovni kritičar je u ime potvrde umetnosti odlučio da ne piše negativne kritike. U duhu te ideje slikar Milovan Vidak je rekao: „ Ne treba jurišati na barikade već graditi katedrale“. Vrli primeri po strani od civilizacije demonije ekonomije najbolje svedoče o njenoj rugobi.

Za jednu izložbenu sezonu najvažniji su njen početak i kraj, proleće i jesen, doba kada publika posećuje galerije. Početak i kraj sezone 2009. obeležila su dva likovna događaja, jedan debakl i jedan potpun uspeh, što je još čudnije, umetnika izjednačenih po likovnoj vrednosti, tačnije, dvojice među najboljima. Kada se krajem osamdesetih pojavio Vladimir Dunjić dobio je kultni status među znalcima i u publici, bio je apostol potpuno nove forme fantastike, ikona jedne u svetskom smislu manje poznate figuracije. Uočeno je doduše koliko duguje Baltusu ali se poštovala njegova misaona metafizika, samurajska strogost, fantastika kao koncept, ideja, nastojanje da se prekine sa beskrajnim litanijama množenja i sitnjenja formi, preobiljem, nagomilavanjem i barokizacijom koja vekovima karakteriše vidove iracionalnog. Cenilo se Dunjićevo tumačenje ezoterije, rani opus oniričke i gotske atmosfere, ikonografija vitezova, anđela i vološebnika zanetim objektimaa paranauke. Ta su dela posedovala naivnost, čednost i tajnu nadasve predmetnog karaktera, tajnu ćivota. A onda je umetnik počeo da se osavremenjuje, da se u skladu sa vremenom profesionalizuje, formirao se ozbiljan savremeni slikar a nestao mag.

U njegovom formalnom usponu stradala je umetnost. Oni koji su tvrdili da Dunjić i pse i ljude slika na isti način, sa pacolikim njuškama, nisu više u pravu, sada je on samo jedan od brojnih savremenih figurativaca, moderni realista kakvih ima širom sveta. Svedoci smo pustošenja njegovog čarobnog univerzuma, dekonstrukcije sopstvenog mita u znaku mržnje prema prošlosti i bezizgledne budućnosti. Nekada bogat kolorit sveden je na sive nijanse a siva je zapravo mentalna zona ovog autora. Kao i Dragan Vuk Račić, slikar slične sudbine, Dunjić ne krije da nastoji da poništi sve tragove koji ga vode ka Mediali kao praizvoru ne samo njegovih nastojanja. Ne shvata da je medialna estetika magije ekstrema bila najbolji deo njegovog opusa, davala je sok i šarm. Mnogi slikari i intelektualci njemu bliski se pitaju kakav je smisao tog obračuna sa slikom, osiromašenja i izdaje slikarstva u znaku dosade i banalnosti. Koga još uopšte zanima da u galerijama gleda neke činovnike i uniformisana lica kao da nam birokratija i politika ne kuljju na svaki telesni otvor. Dunjić nije ni prvi ni poslednji koji nije znao da se zaaustavi pa je od velikog majstora postao jedan u armiji avangardista.

Njegova izložba „Odelo Velikog brata“ održana u beogradskoj Galeriji ULUS tokom maja-juna bi trebalo da za nekog ko tvrdi da više utroši vremena razmišljajući o onome šta će da naslika nego što slika bude koncepcijski promašaj. Bez bilo kakvog reda i smisla i, što je nagore, bez ideje, bili su pomešani asamblaži u duhu box arta i figuralne slike, stari, često izlagani i novi radovi, objekti koji pripadaju nekim sasvim drugim tematskim izložbama kakava je „Uskršnje jaje“ i sirove slike-objekti u kojima niko nije video kritičku orvelovsku dimenziju jer je Veliki brat postao opšte mesto sadašnje sumanutosti. Nasuprot tog „Odela“ drugi deo izložbe održan je u beogradskoj galeriji Dar-mar pod nazivom „Golo“. Ogoljeno je samo Dunjićevo slikarsko umeće, na nekim radovima je jedno rame kraće od dugog. Na drugim radovima se pojavljuju zadrigli parovi i raskošno uramljene masne stomačine.

Kako je primetio slikar Slobodan Bob Djurđević nije kič kad slikar naslika izmet već kada ga prikaže dopadljivo i slatkasto. Želeći da po svaku cenu bude aktuelan ovaj stvaralac godinama koketira sa estetikom ružnog nemajući hrabrost da krene u prave eksperimente, naivno misleći da je avangardizam u demoliranju lepote. Cilj avangarde kako kaže Goran Djođević nije izmena pojma ili smisla umetnosti već ukidanje umetnosti kao buržoaskog i opresivnog fenomena. Nedavno publikovana monografija ovog umetnika pati od iste manije, na koricama se širi najružnija slika iz knjige, svaka druga bi bila bolja. Možda je ovaj proces samopobijanja započeo u dizajnu kojim se Dunjić godinama uspešno bavi pa mu je monografija bolje oblikovana od nekih slika. Sada je sve već ionako postalo samo dizajn, govori se i o dizajnu slike a Dunjićevo novije delo je dobar primer te estetike. Slikarstvo je postalo dekoracija, odmor za oči umornih japija. Isuviše slab da se odupre eroziji ovog vremena, otupljujućoj svaakodnevici, Dunjić svoju zvezdu lagano i sa uživanjem gasi u blatu agresivnnih i primitivnih naloga savremenosti.

Vodeće beogradske galerije sve se više zatvaraju za figuralno slikarstvo, teže je u doba postavangarde dobiti galeriju za izlaganje nego naslikati dela za izložbu. U taj prazni prostor nisu ušli ni privatni galeristi , kao da umetnici nisu uskraćeni a publika nije željna dobre slike. Nekada uspešni privatni galeristi otkrivali su nove talente i priređivali izložbe koje su imale značaj na sceni. Danas su to kupoprodajni servisi robnonovčane razmene.Samo dvoje galeristaa u Beogradu ulažu u umetnost i daju šansu slikarima. Ljiljana Radošević godinama uspešno vodi galeriju Helena na Banovom brdu znalački praveći od svakog otvaranja višesatni događaj za posetioce. Kruna njenog rada su grupne izložbe dela sa likovne kolonije koju organizuje u inostranstvu i koju prati katalog sa odlikama monografije. Sasvim drugi koncept ima Mladen Maraš vlasnik galerije Dar-mar. Njegova galerija postala je pojam za izložbe organizovane na najvišem nivou, od izuzetno dobro dizajniranih i odšampanih kataloga, znalački uramljenih eksponata do strogog izbora izlagača. Izlagati kod Maraša znači biti neko na likovnoj sceni. U poslednjih nekoliko godina razne privatne galerije su agresivno nastupale i isto tako brzo nestajale, ne može se nabrojati koliko ih je ugašeno.Dar-mar je ostao u igri i podigao sve na viši nivou znaku tako retkog kontinuiteta u tom poslu.
U najuspešnijoj a prostorno najmanjoj našoj galeriji u oktobru je izlagao slikar Milan Miletić. Bila je to prilika da se prijatelji i poštovaoci okupe oko prvog pravog našeg magičnog realiste uz Vladimira Pajevića, začetnika jednog stila ovde toliko zlorabljenog. Miletić je kao student Stojana Ćelića znao da primeni pouke velikih modernista, stvarajući dela sa minimumom naracije i viškom likovnosti. Miletićeve slike su nalik njegovoj ličnosti, staložene, promišljene i odmerene. Njegova dela su uzor metafizičkog ralizma drugačijeg od kiča i amaterizma koji se ovde često naziva realizmom. Miletić, uvek kvalitetan i (samo)pouzdan, svoja ulja prožima duhovnošću višeg reda.

Povodom pedeset godina stvaralaštva slikara i crtača Ratka Šoća izdata je monografija i u novembru bila priređena njegova retrospektiva u Galeriji Doma vojske u Beogradu. Šoć je jedan od onih crnogorskih barbarogenija koji su osvojili Beogad i Evropu vulkanskom maštom i osećanjem za likovnost. Rođen na Cetinju 1938. godine, završio je Akademiju likovnih umetnosti u Novom Sadu ali se nije poveo za trivijalnim u urbanom. Slikajući a još pre crtajući unutarnju povest čoveka, njegovo rvanje sa smrću, Šoćove vizije sumarno obuhvataju ljudsku istoriju kao apokaliptičku i eshatološku. Sasvim drugačije od savremene holivudske estetike koja je osvojila i svetsku fantastičnu umetnost, njegove slike su ispovest jednog usamljenika, Robinzona u panonskom moru, u pustoši i otuđenosti ovog vremena. Zato što kako bi Pikaso rekao, slika jer nosi sunce u stomaku, Šoć nije grozni likovni sudija već i poeta koji poznaje čari nage žene, lepotu ptice i snenog pogleda. U njemu se bore anđeo i demon a rezultat te borbe za ljudsko srce su njegove slike i crteži.
Sasvim po strani od ovakve izvorne, drevne likovnosti je stvaralaštvo Marine Nakićenović, profesorke na Fakultetu primenjenih umetnosti. Pojavila se kao neko ko kultiviše sliku, istrajno je obrađuje i oplemenjuje, kao Jefimija plaštenicu. Njeno je slikarstvo otmeno i diskretno, govori nekim tihim, smirenim jezikom u spektakularnoj buci i besu kojima smo okruženi. Ona šapuće neku zaboravljenu priču sabrano i molitveno i zato je dragocena. Prisutna nekoliko decenija na sceni, Marina Nakićenović je od prvih izložbi prepoznata kao posrednik između generacije Nedeljka Gvozdenovića, Marka Čelebonovića, Ljubice Cuce Sokić i novih romantičara. Njen intimizam spaja beogradsku i evropsku kulturu jer je likovno upućena na univerzalene vrednosti tradicije. Sa podjednakim uspehom izlaže u Francuskoj podržana od vodećih kritičara i u Modernoj galeriji Valjevo (od septembra do novembra), kultnom mestu srpske i jugoslovenske fantastične figuracije. Ljuba Popović je kao mentor ove institucije pomogao da se ona od samog momenta profiliše kao najvažniji centar metafizičke i figuralne umetnosti. Uspešno vođena od malog tima stručnjaka ova oaza ima širi istorijski značaj galerije od najvećeg prestiža, u kojoj su izložbe dokumentovane primereno važnosti izlagača.

Nešto slično je Nikola Mirkov, kultivisani poznavalac umetnosti, esejista, kolekcionar slika i knjiga, uspeo da napravi u Beogradu od Galerije Radio televizije Srbije. Premda organizuje izlozbe mlađih ali istaknutih stvaralaca, Mirkov je zaslužan za manje retrospektive zaboravljenih ili onih naših ključnih moodernista koji nisu skoro izlagali. Galerija RTS radi ono što bi trebalo da obavljaju neki naši muzeji pa je tako u novembru održana izložba Čedomira Krstića, profesora Likovne akademije. Slikar nas je napustio pre dve decenije ali mu je umetnost življa no ikada pa ga otkrivamo kao velikog sledbenike tzv. Beogradske škole međuratnog intimizma. Krstić, Radenko Mišević, Milun Mitrović i Slobodan Sotirov ssu sasvim različito, svako na svoj način nastavili tragom velikih modernista i sami postavši klasici. Čedomir Krstić, muzeološki protumačen od Natalije Cerović, iskusnog kustosa Umetničkog paviljona Cvijeta Zuzorić, svedoka i saučesnika naše novije umetnosti, opusa sačuvanog zahvaljujući ljubavi svoje ćerke, predstavlja pravo otkriće kao što bi to bila i izložba Mate Zlamalika. Sa Krstićem saznajemo koliko je bogata istorija novije srpske umetnosti i kakvu vrednost mogu imati umetnici koji evropskim jezikom govore o našem nasleđu.

Izlagačka sezona 2009. se završla sa velikim uspehom jednog mlađeg slikara. Milanu Tucoviću je upravo publikovana obimna monografija autorke prof. Milanke Todić, između maja i jula u Modernoj galeriji Valjevo u ciklusu predstavljanja jedne ključne slike imao je izložbu pod nazivom „Memorija pristaništa“ a 10.decembra je otvorena i njegova samostalna izložba u Galeriji RTS. Za ovog slikara i crtača od njegovih prvih nastupa vlada veliko interesovanje u Srbiji, Francuskoj, Španiji i među nekim evropskim kolekcionarima. Još kao mlad slikar postao je klasik, svojim metafizičkim, tajnovitim svetom volšebnika i graditelja okrenut više srednjoevropskoj nego balkanskoj kulturi. Tucović je slikar magičnog sveta koji nije istražen u svetskoj figuraciji, drugačijeg od vizija majstora podzemnih energija. Neke od prednosti nestanka velikih slikara i zamiranja figuracije su da ovakvi umetnici ne moraju da čekaju na posmrtne počasti već bivaju cenjeni i odmah prepoznati. Jedna originalna i samo naša linija likovnog trajanja, elitnog beogradskog pogleda na svet, vodi od Paje Jovanovića, Milene Pavlović Barili, Vase Pomorišca, Peđe Milosavljevića, Leonida Šejke, Koste Bunuševca do Milana Tucovića i nekih sasvim mladih slikara koji su u 2009. godini uspešno samostalno izlagali a to su Marija Bojović, Vladislav Pantić, Ivan Jurković i docent Dragan Zdravković.