Prostrano dvorište sa hladom ispod velikog platnenog suncobrana, sa stolicama i ligeštulima deluje kao nagrada nakon vožnje duž Palićkog jezera, malo poznatim izrovanim putem sabijenim između kuća i trske koja opasuje obalu.
I slikar Mihailo Đoković Tikalo, i njegova porodica, i brojni prijatelji, dolazak ovamo doživljavaju kao mesto gde mogu naći odmor za svoju dušu, i gde ambijent stvara lepotu za sva čula i čini da emocije razneženo preplavljuju posetioce. Prve zime kada smo došli ovamo jedno jutro pogledam kroz prozor i ugledam klizače na jezeru, tu nedaleko od kuće. Ili, čujem oštar zvuk i vidimo kako se nisko nad kućom labudovi spuštaju do jezera. Ovde je ponekad kao da smo u Brojgelovoj slici». Nakon ovakvog objašnjenja domaćina Mihaila Đokovića Tikala suvišno je pitanje zašto se slikar koji za sebe kaže da nikada nije mario za nekretnine, odlučio da ovde na zabačenoj palićkoj obali provodi veći deo godine.
Za sve je «kriva» umetnost, ili možda, istoričar umetnosti Momčilo Pavlović koji je organizujući neke značajne izložbe okupio ljudi koji su onda, opet, pozvali svoje prijatelje. Tako je i Tikalo u Suboticu došao prvi put pre dve godine zbog izložbe, čiji je komesar upravo bio Pavlović, našeg slikara iz Pariza Ljube Popovića, prespavao je na Paliću i odlučio da kupi kuću. Sada ovamo kod njega leti navraća Ljuba Popović, obično po povratku iz Grčke i ponesen gostoljubivošću Đokovićevih umesto kako planira dan-dva ostaje znatno duže.
-Budu to divni razgovori dugo u noć, uvek o slikarstvu. Pričamo o zanatu, o problemima prostora, boje, objašnjava Tikalo i kaže kako jedva čeka ponovni Popovićev dolazak. Ima potrebu nekoliko misli da razmeni sa njim. Slikareva supruga Mirjana potvrđuje kako vole kada im je puna kuća gostiju, uostalom, ako popodne dugo nema Pavlovića i pesnikinje Marije Šimoković, već ih zovu da ih pitaju što ne dolaze. Ako se dogodi da u kući ima više gostiju «sa strane» nego kreveta, tu su dušeci na naduvavanje.
Ima li se vremena, u takvoj atmosferi druženja, razgovora za baštenskim stolom, plivanja u Paliću koji kao da zapljuskuje prag kuće, i za slikarstvo? Tikalo pokazuje nadstrešnicu u dnu bašte gde je uz jedan potporni stub naslonio štafelaj. Ne može, kaže, da slika na otvorenom, čitavog života u stanu dovoljna mu je bila jedna stolica i kraj stola za boje. U njemu je, uostalom, još uvek živa slika iz mladićkih dana kada je nosio «atelje u džepu» kako je nazvao Vasko Popa njegovu kolekciju drvenih pločica velikih tek toliko da stanu u gornji džep košunje. –Sedim nekako čudno, ukrivo, ali baš mi tu odgovara. Ljuba kaže on bi slikao uz onaj zid, pokazuje Tikalo, -ali ja sam se dugo gnezdio i tražio mesto gde će da mi prija.
Na štafelaju prepoznatljiv rukopis slikara Mihaila Đokovića Tikala: pejzaž sa izlazom, ili izbavljenjem, u jednom kraju slike, a u dnu dela neki ljudi stoje u redu, strpljivi baš kao i njihov tvorac dok pokušava da reši odnose svetlosti i tame, boja i površina. Uostalom, upravo ovde, na Paliću dok je bio zamišljen nad svojom slikom, ili zagledan u srebrnastu površinu jezera, stiglo mu je nenadano priznanje. Njegova slika «Iracionalni ostaci» predstavlja našu zamlju u Palati nacija u Ženevi na izložbi organizovanoj od 26. juna do kraja oktobra a u povodu 60 godina od osnivanja Ujedinjenih nacija.
Tako njegove slike, bez napora tvorca, putuju svetom. Svojevremeno, Tikalo je takvu mogućnost odbio. Njegova izložba sedamdesetih godina u holandskom gradu Bevervajku imala je odličan prijem. Atmosfera njegovih dela, inspirisana, kako su to i naši kritičari definisali, renesansom naroda severne Evrope, otvorila mu je vrata njihovih galerija ali i uvid u surovu realnost tamošnje umetnosti – ugovor koji mu je ponuđen obavezivao ga je na stvaranje 20 slika mesečno! 
Možda je u njemu u tom trenutku proradio «viclipucli» zov najmoćnijeg boga starih Acteka kako ga je svojevremeno krstio LEonid Šejka sa kojim se družio, bog koji je uvek spreman na šalu. Odbio je i vratio se u Beograd gde je, kako oseća, za našu tadašnju kritiku bio anahron, skrajnut slikar. Nije ga to mnogo pogađalo. Uostalom nikada nije pripadao ni jednoj grupi, mada se, iako mlađi, njegovo slikarstvo vezuje za MEdialu. On, međutim, kaže da je za ovaj manje slikarski pokret a više manifest jednog posebnog stanja duha, vezivalo priajteljstvo i slični slikarski svetonazor sa Leonidom Šejkom. Kritičari danas Tikala proglašavaju duhovnikom slikarstva, čoveka koji u svoja dela unosi duboko filozofsko promišljanje u opoziciji prema savrmenoms vetu ali i prema prošlim vremenima. Vedar i neposredan, slikar je, ipak suzdržan u odnosu na ove ocene.
-Rano sam shvatio da ne treba da se obazirem na takve priče. Kada čovek istražuje nešto tako složeno i slojevito kao što je slikarstvo izgubi želju za prvostepenom narcisoidnošću i potrebom da se nekome dopadne. Kada sam shvatio šta me zanima, više nisam imao dilema. Pre bih rekao da su se sumnje javljale kada bi me neko previše hvalio, kaže Tikalo.
Preuzeto sa sajta http://www.subotica.info/
