U prošloj, godini jubileja sto pedeset leta od rođenja Paje Jovanovića, izišla je jedna od najvećih naših monografija posvećenih slikarstvu. Knjiga „Pavle Paja Jovanović 1859-1957“ rezultat je napora njenog priređivača i izdavača galeriste Momčila Moše Todorovića.
Izdanje je likovno oblikovao slikar Javor Rašajski primereno duhu starog majstora, što znači raskošno ali znalački, bez uobičajenog minimalizma. Ćirilično izdanje na tri stotine trideset šest strana velikog formata, sa svakom stranicom u boji, reprodukcijama velikog formata i na dve strane, sa svim tekstovima prevedenim na engleski jezik a ključni prilog Nikole Kusovca i na nemački, monografija je dostojna datuma koji obeležava.
Pre nje je publikovan skroman katalog izložbe u Vršcu a posle njenog pojavljivanja obimniji katalog izložbe u Galeriji SANU. Todorovićevo izdanje nečim drugim a ne samo obimom natkriljuje druge publikacije o ovom slikaru. Oblikovano je sa lepotom i merom u starinskom, dostojanstvenom i aristokratskom duhu devetnaestog veka koga je Alfred Rasel Valas, čuveni britanski prirodnjak iz tog vremena, nazvao čudesnim ili vekom nad vekovima. Nižu se stranice eseja znalaca, impresivne slike, mnoge iz privatnih kolekcija i muzejskih depoa, nepristupačne ili nepoznate javnosti, kao i fotografije i dokumenti iz umetnikovog miljea. Knjiga je kao neki dirižabl sa kojim putujemo od slikarevog rođenja do smrti, upoznajemo careve, naučnike, ratare, zverski hrabre balkanske ratnike, najlepše evropske žene, idilične vojvođanske i neke surove pejzaže, bitke, Orijent, berbe grožđa, kao sa vremeplovom prisustvujemo proglašenju Takovskog ustanka i seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine. Vidimo predsednika Tita, maestralno nacrtanog i simbolički naslikanog kako rukom udara u kartu Evrope („Trst je naš!“). Desnu nogu koja mu je zbog dijabeta amputirana, Paja proročki nije ni naslikao. I to je umetnik uradio sa osamdeset osam godina kada drugi ne mogu ni da se kreću a kamoli da slikaju. Najlepši su portreti njegove mnogo mlađe supruge Muni, Austrijanke koju je voleo da slika i nagu, u prirodnoj veličini. Jednu anegdotu koja nije ušla u zapise o slikaru ispričao je prethodni čuvar Muzeja Paje Jovanovića. Kada su nakon Pajine smrti pitali Muni da li ga je kao mnogo mlađa i izuzetno lepa žena varala u njegovoj starosti, odgovorila je: „Ne, varao je on mene“.
Posebnu vrednost čine tekstovi u knjizi, počev od predgovora Stanislava Živkovića, preko studije Nikole Kusovca, najboljeg poznavaoca stvaralaštva velikog majstora i problematike devetnaestog veka, do izvanrednih priloga Srete Bošnjaka i Djorđa Kadijevića, koji je problematizovao i kritički sagledao mogućnosti savremenog vrednovanja njegovog opusa. Nije zaboravljen ni Dejan Medaković, najdragoceniji istraživač iz prethodne epohe kao ni Petar Petrović, Kusovčev naslednik u proučavanju predmoderne srpske umetnosti. Vanja Kraut, dugogodišnji stručnjak Narodnog muzeja za crtež i grafiku i Slavica Stamenković, priložile su studije o Jovanovićevom crtežu. Nakon studijskih kataloga o Djorđu Krstiću i Stevi Todoroviću, u rangu monografija, koji su pratili njihove retrospektive, Nikola Kusovac je ostvario možda životno delo proučavajući Paju Jovanovića.
U 2009. godini u izdavačkom smislu ni sa čim kapitalnim osim sa ovom knjigom nismo obeležili jubilej. Značaj Todorovićeve publikacije tim je veći što je pre nje postojao samo jedan skroman katalog Muzeja grada Beograda objavljen daleke 1970. godine. Galerija i izdavačka kuća „Radionica duše“ publikovala je i monografije „Akademici dvadeset prvog veka. Slikari i vajari SANU i CANU“, Petra Lubarde, Stojan Aralice, Ljubodraga Jankovića Jaleta, „Triptih. Izazov tradicije“, kao i veći broj multimedijalnih izdanja u CD i DVD formatu. Isti izdavač je ovom prilikom uradio i prigodni bareljef, kalendar i značku a u pripremi je i multimedijalno izdanje o slikaru. Da li je ovakav kapitalan doprinos srpskoj kulturi smeo da padne na teret samo jednog čoveka koji je Paji Jovanoviću podigao trajan knjižni spomenik bez bilo čije finansijske pomoći?
Tekstovi autora
Dejan Đorić: Odgovor na napad na Paju Jovanovića u "Politici"
Svedoci smo kulturnog genocida koji sprovode aktuelni nosioci vlasti u kulturi. Fondovi za otkup radova su monopolisani pa su neke žvrljotine u vidu crteža Marine Abramović otkupljene za pet hiljada evra.
Dejan Đorić: Likovna 2009. godina
Zaključujući plodnu likovnu godinu kakva je bila 2009. mogli bismo da primenimo različite kriterijume vrednovanja a osnovni bi mogao da bude podela na izložbe koje nisu smele ni da se dogode i one kojima dajemo prednost.
Dejan Đorić: Leonid Šejka
Ovaj esej je potvrdan odgovor na pitanje da li je Leonid Šejka najznačajniji srpski umetnik druge polovine dvadesetog veka. Šejka se, na samo njemu svojstven, jedinstven način, umetnički ostvario i postao prepoznatljiv i nezamenljiv na mapi naše kulture, ali i šire. Dajući odgovore na postavljeno pitanje, nismo obuhvatili celinu Šejkinog stvaralaštva, već samo određene domene ove jedinstvene pojave u evropskoj kulturi dvadesetog veka. Njegova autentična umetnost i teorijska misao na najbolji način preporučuju vertikalizam duhovne kulture Beograda ili beogradski pogled na svet. Vitalnost, svojstva i intenzitet tog stvaralaštva odavno su formirali uže i šire krugove slikara, arhitekata, pesnika, teologa, mislilaca, sineasta, likovnih kritičara i istoričara umetnosti nadahnutih Šejkinim delom. U pitanju je tradicija, kako Olja Ivanjicki kaže, „magova beogradske škole mišljenja”. Dragoš Kalajić kaže da je „prvi put javno ispoljena stvaralaštvom Milene Pavlović-Barili i od tada karakteriše duhovnu nezavisnost ili suverenost spram mena i promena moderne umetnosti”.
